Planinarsko društvo Kozara, Banja Luka

Маглић је са 2385 нмв највиши врх Републике Српске и БиХ, током љета је веома посјећен и похођен, али зими када забијели и када га шибају сњежне мећаве, врло су ријетки они који се тада усуде попети на његов импозантни врх.

Групу планинара из Бања Луке чинили су планинари ПД Козаре: Зоран Новаковић као вођа пута, Горан Драгишић, Методи Давидовић, Миленко Ђурић и Боро Кнежевић и Зоран Шарић из ПАОК-а Бања Лука. У Сарајеву нам се придружио симпатични пар Белма Хускић и Словак Михал Стрижак, одважни и дружељубиви планинари који су са нама дијелили тешкоће и љепоту тродневног зимског успона на Маглић.

 Кренули смо у четвртак 15.01.2009 у вечерњим сатима да бисмо ујутру стигли у Црну Гору у село Мратиње, подно Маглића. Јутро је било магловито, тмурно, газили смо по блату јер се снијег убрзано топио. При крају села, на првој узбрдици појавио се и снијег и што смо ишли даље био је све дубљи. Густа магла и немаркиран пут праве оријентационе проблеме, првих пар сати успона лутамо кроз непроходну шуму. Срећом, Методи и GPS, као и планина која се на тренутак отворила да нас упозори, враћају нас  на исправан правац. Након дуготрајног успона по залеђеним и лавинозним падинама врха Плеће, стижемо до урушеног катуна изнад Мратињског језера. У шуми смо подигли шаторе и заноћили.

Устанак је прије свитања и прекрасно небо обасјано звијездама најављује ведар дан да успон. Свуда изнад нас се уздижу нестварно лијепи врхови масива Биоча и Маглића. Отопили смо снијег за чај и пиће, полако се спремили и кренули.

 Пролазили смо овим предјелима љети, али је зими успон на Маглић сасвим друга прича. Сњежни сметови потпуно су измијенили крајолик, они и лавине на које смо наилазили суверено диктирају смјер кретања. То је по правилу неупоредиво дужи и тежи пут до врха. Мијењајући силом прилика смјер кретања, наишли смо на трагове огромних медвјеђих шапа што нас је мало узнемирило. Вријеме је било прави благослов, сунчан дан са кристално плавим небом, па је поглед на све стране незаборавно лијеп. Снијег је понегдје залеђен, а понегдје сасвим мекан, тако да је кретање тешко и споро. Спустили смо се у Царски До, па затим попели на Црногорски Маглић и полако, већ уморни након 7 и по сати хода, доспјели под врх Маглића.

 Ту је дувао јак и хладан вјетар, а што је било много горе, сњежни наноси, готово вертикални, и снијег опасно мекан чинио је нестабилном подлогу изнад провалија са обје стране врха. Зока се први пење и фиксира уже за остатак групе. Поглед са врха Маглића био је чудесно лијеп, испунио је наша срца истинском радошћу и поносом. Пожурили смо са повратком, свјесни да ноћ стиже и да ће тада кретање, с обзиром на захтјеван терен, бити спорије и теже.

Тако је и било. Повратак се отегао, температура се спустила, а отпењавање по залеђеним странама ноћу изискивало је стрпљење и прибраност. На крају прелазимо преко једне велике лавине која је више подсјећала на каменолом, али нас није спријечила да убрзо нађемо наш логор. Долазимо до наших шатора у шуми, преморени али уз осјећај као да смо ту већ дуго живјели. И опет иде топљење снијега и припрема хране и... спавање.

Сутрадан смо устали кад се већ добро било разданило, полагано доручковали и спремили се за повратак. Сада није било магле па је силазак у Мратиње био неупоредиво бржи и лакши. У селу нас је познао и угостио ловочувар са Трновачког језера, наш стари знанац Новица.

На повратку кући поздравили смо се са Белмом и Михалом са жељом да се убрзо нађемо на некој другој планини. Опростили смо се и од прелијепог и тајанственог Маглића, носећи у срцу обећање "Маглићу, опет ћу ти доћи!".

Боро Кнежевић