Planinarsko društvo Kozara, Banja Luka

Најупорнији ипак бивају награђени. Ружно и кишовито вријеме током седмице и бројни разлози, оправдани или не, смањили су велики број „заинтересованих“ на само четири планинара из Козаре који су вјеровали у лијеп сунчан дан, тимски дух и „планинарско“ другарство. Жељу да посјетимо Клековачу спасили су пријатељи из ПД Чичка. А планина их је све издашно наградила...

Клековача је планина, иако невелика по надморској висини, често негостољубива због оштре, хладне микроклиме и леденог вјетра који царује њезиним гребеном. Били смо спремни за зимске услове и хладноћу, али нас је „Клека“ почастила топлим сунчаним даном без вјетра, сухим тлом и кристално чистим ваздухом.

Успон на Малу Клековачу, врх који је за разлику од Велике Клековаче и пута до врха, теже доступан, започели смо са источне стране, недалеко од села Потоци. Могуће тешкоће у оријентацији кроз густу шуму смо лако превазишли и прецизно изашли на почетак гребена. Ту је већ настало одушевљење погледима, испод нас бијела „језера“ од магле, кристално чисто небо, прашума Лом као на длану и сунцем окупан стјеновити гребен.

Успон до врха Мала Клековача [1761 мнв] није био типично спортски, свакоме је природа успоравала ритам и приморавала нас да застајкујемо, гледамо и дивимо се. На врху смо искористили награду коју Клековача ријетко поклања: мјесец новембар, а ми се опуштено дружимо и сунчамо у мајицама кратких рукава.

Дивљина Клековаче, прашуме Лом и околних шума су станиште великом броју крупне дивљачи. Сем по траговима нисмо били почашћени сусретом са медвједом, за разлику од посјетиоца који су нетом прије нас напустили врх и у свеску утисака оставили коментар о виђењу. Надамо се да је медо отишао својим послом и није натјерао момке на ужурбани силазак са планине.

Свима који пожеле да посјете Малу Клековачу, топло препоручујемо прилаз са источне стране и успон преко гребена, много је атрактивнији и љепши од уобичајене стазе јужном страном од планинарског дома. Јесте да стаза нити маркација кроз шуму не постоји, али уз помоћ техничких помагала (мапа, GPS) оријентација до гребена није тешка. А по лијепом времену гребеном до врха је лако. Од скретања са шумског пута (код шумарске ознаке Т6) до врха нам је требало 2 и по сата баш лагане шетње.

Савршено планинарско дружење су имали: Аница, Невен, Боро, Методи (ПД Козара), Драган и Жељко (Чик и Чак тандем, ПД Чичак), непознати ловачки кер који нас је пратио и Чаков летећи комби.