|
Још један лијеп јесењи викенд, мала група планинара, чланова ПД „Козара“ искористила је за обилазак обронака Лисине и кањона Сокочнице.
Природа већ помало уснула, полако тоне у зимски сан носећи са собом веселе боје, оставивши нама помало тужне сивкасто-смеђе предјеле, припремајући се за бијелу одору.
Сокочница извире подно Лисине, на самом извору скоро да је непримјетна, а онда мноштво малих извора низводно, стварају ову прекрасну кристално чисту ријечицу.
Свој не тако дуг, али веома узбудљив и живописан пут завршава у Шипову, гдје се улива у Пливу.
Ми свој пут започесмо на Зеленковцу, одакле је најлакше доћи до изворишта и кањона, а завршили такође у Шипову, дружећи се на том путу са ријеком и њеним благодетима.
Већ на самом Зеленковцу бисмо у недоумици, како наћи пут до извора и кањона, те се обратишмо за помоћ „оном што није отишао“!?
А он вјештом руком умјетника пренесе на папир скицу пута, до траженог мјеста.
Пут до висоравни надомак које се налази поменути извор води кроз шуму стољетних стабала букве, прошараних оморикама и боровима, и тлом меким као персијски тепих, које направи опало лишће. Сама шума уљепшана је честим пропланцима, преко којих смо прелазили, и који су мирисали на борову смолу и осушену планинску траву, а неријетко су нудили и мале бистре изворе, на којима смо кријепили и тијело и ум.
Предио гдје се налази висораван зове се Пољане, одакле се наставља пут до села Загарићи, испод којег прођосмо, и нађосмо се баш на извору Сокочнице.
Док смо пролазили пашњацима велики пси торњаци мирно и достојанствено нас дочекаше и исто тако испратише своји презреним и опасним погледима, све док не уђосмо у густу четинарску шуму, а њих остависмо да чувају и господаре стадима и овим просторима.
Кренушмо тако пратећи ток ријечице, која у почетку би тако мала да се на неким мјестима губила, а онда како смо одмицали она се постепено повећавала и формирала праву планинску љепотицу, која је у доњем току исклесала дубок кањон.
На неких пар километара од извора наиђосмо на прву од осамнаест воденица, колико их укупно и има од извора па до ушћа. Неке потпуно оронуле, неке још некако одолијевају зубу времена, а само двије још помало функционишу.
Ми смо непрестано пресијецали ријеку, скачући са камена на камен, понегдје гдје се то могло прескакали, уосталом, прелазио како је ко знао и умио!
У средњем току ријеку су настанили даброви, који направише неколико брана, те показаше сву своју умјешност у грађењу и дрводјељству.
Прву већу паузу имали смо негдје на пола пута, код мале шумске кућице, и малог рибњака гдје се узгајају пастрмке поточаре. Смјестили се на мале дрвене клупе, одморили се, ручали, и уживали у природи. А изнад нас на једном узвишењу смјестило се веће планинско село, Герзово.
У наставку пута навратишмо до утврђења, зидина старог града, који се зове Соко-град. Смјештен на важном стратешком мјесту, одакле може контролисати цијели крај. Први темељи по неким неписаним подацима, датирају још од п.н.е, и по причама кажу да је дуго био неосвојив. Са овог града је 1425 год. одведен у Јајце и посјечен посљедњи босански краљ, Стјепан Томашевић.
Одавде се спустишмо поново до кањона и запутисмо се ка ушћу, нашем коначном циљу. Ту на циљу мрак нас је већ увелико обавио својим црним плаштом, но ни то није могло да прикрије задовољство и расположење на лицима смијелих планинара!
Неуморна екипа: Жељо, Жаре, Боро, Методи, Драган, Шиле, Срђан, Невен.
Хвала Бори, што није отишао и што нам показа пут!!! |
