Planinarsko društvo Kozara, Banja Luka

Ако постоји планина која је тако близу а тако далеко, тако приступачна и лака за освојити, лијепа и разнолика, са предивним погледом и безброј живописних врхова, а у исто вријеме тако сурова, окрутна и тешка, горка као чемер!
Онда је то Чемерница...

Крену тако смјела екипа у рано недељно јутро, у освајање ове пркосне планине. Крену деветнаест пркосних планинара у сусрет овој не баш сусретљивој љепотици!
Испијање кафе у ресторану на обали Врбаса, пријатно ћаскање са малом дружином из Дубице, која нам се придружи у овом подухвату, био је одличан почетак дана.
План је био да се пењемо из кањона Угра. То је страна са које се мало људи усуди попети на врх. Разлог је неприступачност, нема маркираних стаза и треба савладати 1000м висинске разлике. Уз све то, најопаснија ствар је нешто по чему је кањон и познат. Наиме, кањон Угра је јединствен резерват отровница (змија) у Европи. Тако да се овим непроходним стазама може ходити једино у касну јесен и рано прољеће.

Е тако ми искористисмо овај прелијеп јесењи дан, за путешевствије по кањону којег мало очију имаде прилику да види. Е, а можда је зато и остао тако дивљи и нетакнут, јер људи нису имали прилике да своју немарност према природи и овдје покажу.

Дакле, кренули смо са магистралног пута који води из Бања Луке ка Јајцу, отприлике код трећег моста, од Црне ријеке па узводно. Преко моста нисмо прешли, него прођосмо испод њега, и нађосмо се у кањону.

Ријеку Угар треба доживјети и видјети. Извире испод планине Влашић и на свом путу дугом око 50км усјекао је дубок кањон са окомитим литицама. Све до свог ушћа у Врбас он је брза планинска ријека, чиста и бистра. Боја му је тиркизно зелена, која се гледајући из наше перспективе, горе са кањона, прелива у смарагдно плаву боју. Сву ту чаролију боја употпуњује кристално чист, бијели пијесак, помијешан са пожутјелим, тек опалим лишћем.

Провлачили смо се кроз непроходне и зарасле стазе које су некада давно користили сељани носећи жито, доле на млинове којих је било небројено много, а од којих данас не оста баш ништа. Провлачили се и уживали у погледима док су нас миловале гране са својим помало увелим црвенкасто-жутим лишћем. А погледи су били упрти час у бистре воде Угра, час у шаренило боја, које начини јесен на околном дрвећу.

Полако смо почели да напуштамо љепоте Угра, и хватамо у коштац са стрмим обронцима Чемернице. Пут смо наставили серпентинама кроз густу грабову и букову шуму, све до малог живописног села Брегови, одакле се пружа поглед на околину. Ту смо направили мали предах, који је итекако био потребан послије савладавања кањона, лагани доручак и пут под ноге. А пут је водио преко ливада и пашњака, обраслим глоговим грмовима са својим зрелим црвеним плодовима, понеким грмом шипка и смреке.

Убрзо смо ушли у густу шуму, која заклања све могуће видике, и тотално дезоријентише. Маркација не постоји, а безброј шумских путева додатно је отежавао и овако тежак успон. Прелазили смо тако са врха на врх, једва чекајући да ћемо угледати дуго тражени Голи вис (1349м.н.в.). Ходали смо 7-8 сати, а оно што тражимо ни на видику.
А онда са једног малог пропланка, изненада нам се указа мала планинска кућа, која се налази на самом врху. Усхићење и радост видјело се на лицима свих учесника, и одједном као да се одагнао сав умор. Задњи успон до кућице доста је стрм, али храбра екипа савлада то без имало напора, ипак жеља за освајањем врха, јача је од свега.
Мало по мало, један по један, нађосмо се сви на врху. Видно расположени и раздрагани планинари задовољни свим што данас видјеше, створише страшну грају која се разлијегала широко по планини. Врх је иначе једна мала зараван, посута камењем по оштрој планинској трави, видно изгорјелој од љетне жеге.

Голи Вис је највиши врх у Бањалучкој регији, и иако нема велику надморску висину, пружа право задовољство погледа у околину. Поглед се према сјеверу пружа све до Бања Луке, па и даље, „испред нас“ је Бочац и котлина у којој се налази, а јужно се види и Лисина са својим висовима.

Ипак најимпресивнији поглед нуди кањон Врбаса, који је уклесан у стјеновити масив. Било да погледате десно или лијево, остајете без даха. Ријека која кривуда и провлачи се кроз тјеснаце и усјеке, коју прати пут, који на неким мјестима као да урања у модро зеленило Врбаса, а онда опет израња и на неким као да се зарива у голо стијење кањона. Тако се утркују, пресијецају и прате, све док се нама не изгубе негдје на хоризонту.

Тешка срца се одвојишмо од врха и кренушмо низ стрме падине, и тако мало по мало, са ноге на ногу стигосмо у смирај дана у Агино село.

Свака част човјеку са умјетним куком, храбро и достојанствено поднесе сав напор, са осмјехом на лицу!
Како он са осмјехом, тако и ми, само са мало ширим! 

Невен Бороја