|
Планинари ПД Козаре и планина Цинцар, други пут ове године. ...
Прије 2 мјесеца нас је спријечила густа магла, али овај пут планина нас је „пустила“ да је освојимо. Цинцар је планина сјеверно од Ливањског поља и висином од 2006м доминира овим крајолицима, а уједно је и једина планина преко 2000 метара у западном дијелу БиХ.
Краси је непрегледан плато у подножју са бројним вртачама и пашњацима који се нагло спаја са јужном падином планине, врх заобљеног облика и шумовита сјеверна страна. Нажалост, човјек је и овдје успио да остави ружан траг, сјеверна и западна страна планине прекривена је минским пољима. До врха се може стићи са јужне или седла са источне стране, али општи савјет важи и овдје: добро се информишите о минама прије поласка (најближе планинарско друштво, центар за деминирање, мапе минских поља итд.).
Иако је било доста заинтересованих, мало их је одлучних, па је пут југа кренула четворочлана екипа: Зока, Жељо, Дуња и Методи. Малобројна, али уиграна и сложна, спремна да сваки слободан дан ужива у ономе што воли: природи и освајању планина. Устајање у 3 није утицало на расположење, док смо проћаскали прође и тих пар сати вожње.
Зацртана стартна тачка успона на Цинцар је планинарски дом „Крузи“ који одржава ПД Цинцар из Ливна (1265 мнв, координате: 43°52'24.32"N; 17°1'26.97"E). Мала потешкоћа је наћи скретање са главног пута, али смо се снашли. Пут до дома је релативно добар макадам, пожељно је возило са погоном на 4 точка али се и путничким аутом уз опрез може стићи.
Вријеме очекивано одлично, сунчано са понеким облаком. Јутро је, 08:30 и Цинцар окупан јутарњим сунцем нас зове. На брзину се спремамо и крећемо у прелазак платоа. Свјеж, мирисни планински ваздух нам голица чуло мириса док ходамо овим пространством, разгледамо многобројне вртаче испуњене снијегом. Поједини наноси снијега претвореног у лед су мјестимично високи пар метара и личе на мале глечере, занимљивост коју треба видјети.
Након сат времена хода преко платоа стижемо у подножје Цинцара. Одлучили смо да да идемо право према врху, а да седло са источне стране врха искористимо за повратак. Јесте да је јужни прилаз стрмији, али је жеља да за лијепог времена стигнемо до врха јача од лагодније шетње.
Увијек присутни вјетар, час прија - док нас грије сунце, час смета - чим облак прекрије сунце, хладноћа нас „гризе“. Неугодност при изненадном сусрету са шарком је спријечило оштро око и слух, све се завршило на радозналом посматрању и фотографисању.
Ни стрмина ни вјетар нам нису никаква препрека и након сат и по успона стижемо на врх. Прво што смо примијетили је снијег чија је граница праволинијска, са југа су га вјетар и сунце отопили, са сјевера га има подоста. А поглед - фантастичан! Гдје год се окренемо види се надалеко. Динара, Виторог, Прењ, Мањача... Свака част незнаном планинару који је направио и оставио „планиноказ“, показивач са свим планинама које можемо видјети са врха. Како изгледа, погледајте у фотогалерији.
Посматрамо и плато између Цинцара и Ливањског поља, непрегледни пашњаци и вртаче, изузев ријетких трагова напуштених кућица, осјећај дивљине је потпун. Западно од Цинцара је Драгњић поље, занимљив облик рељефа који подсјећа на гротло неког прадавног вулкана. Ако добијете жељу да му приђете - заборавите, окружено је минама.
Силазак са врха је кренуо према седлу са источно стране па кад смо се спустили до њега, окрет према југу и правац дом. Почетна орјентација је врх Троглав на Динари, у том правцу је дом. Кад смо сишли на плато, до изражаја долази једноличност терена, много вртача, брежуљака и могућност проблема у оријентацији која би слабије искусне лако одвела на погрешну страну. Нас је послужило лијепо вријеме, ту су Динара, Цинцар и сунце за оријентацију, међутим по магловитом и облачном времену, GPS уређај би био нужност. Спомињемо то као упозорење другима.
Већ у 14:00 смо били код планинарског дома, сретни и зачуђени како је све брзо прошло. Иако нас је било мало није нам сметало, напротив, понекад је малобројна и уходана група планинара предност када желимо нашим темпом и за своју душу освојити неки врх!
Још једна занимљивост, у овом подручју живи крдо дивљих коња у шта смо се увјерили по бројним траговима, а видјели смо их тек из аута при повратку и у даљини. Нажалост предалеко да би им пришли и посматрали ову ријетко слободну животињу у природи.
На крају, препоруке свим планинарима да посјете Цинцар, планину лијепу и за око и за пењање.
Методи Давидовић |
