Planinarsko društvo Kozara, Banja Luka

Трескавица зове...

Скупштина Планинарског савеза Републике Српске одржава се једном годишње.Овај пут састанак је у Трнову и позвани су и представници нашег друштва , предсједница Силва Нађ, уједно и члан Извршног одбора Савеза као и 2 делегата. Скупштина је догађај, нема сумње, али близина Трескавице изазива много много већи немир међу члановима.

Сједница па свечани ручак за који се домаћин потрудио да угости све придошле планинаре.

Морамо рећи и истаћи да је Скупштини Савеза присуствовала и делегација Планинарског Савеза Србије, на челу са предсједником Српског савеза Бором Вељковићем. Потписани су документи о међусобној сарадњи, размјени искустава и организовању заједничких експедиција и курсева.

Пут ка Суставцу, ноћ и гитара . . .

У дому је организована незаборавна забава, уз гитару и пјесму весеље је потрајало дуго у ноћ. Чики и Ђорђије су се потрудили да пјесмом развеселе све присутне, стварајући лијепу успомену и незаборавну слику када 20-ак планинара пјева без престанкa

Мањи број планинара одлучних да обиђе дио прелијепе, запуштене и оскрнављене планине тешка срца одлази на рани починак (01.00) остављајући веселу екипу да ужива. Устајање у 6, припреме и доручак су обављени кад је стигао и наш водич Хусо.

Кренуло се у 07:30 по облачном, али сухом и умјерено хладном времену. Седам од 20..., велика већина је остала да спава. Идући узводно уз поток дошли смо и до Скока, водопада који нажалост зими пресуши па га нисмо ни обилазили. Убрзо стижемо и до мјеста које зову Загризала. Како нам је водич објаснио, тај назив је дио шуме добио због тога што медвједи из ко зна којег разлога баш ту по дрвећима воле да оштре своје канџе и зубе. Свјежих трагова није било, али се ипак нисмо пуно задржали.

У 9:40 напуштамо шуму и пењемо се на плато Трескавице. Гледамо предиван зимски пјезаж, све прекривено снијегом и ледом, покоја стијена и клека извирују, а околни врхови маме уздахе својом љепотом. Са десне стране гледамо у Зубове, право испред нас Илијаш. Пар корака и стижемо до Великог језера, залеђено је и прекривено снијегом, једва се назире. Са ове тачке се лијепо види Ђокин торањ, највиши врх Трескавице. Зока, високогорац у души, упорно досађује да идемо тамо јер се „може по снијегу“ и тужно прихвата Хусино образложење да је тај врх са свих страна миниран и недоступан. До језера нисмо силазили, након кратког предаха и фотографисања, настављамо пут.

Стижемо у подножје Илијаша, гдје смо се освјежили леденим планинским извором, а понеко и домаћом ракијом. Сљедећа пауза је Црно језеро, највеће језеро на Трескавици. Као и остала језера настало је отапањем глечера. Нажалост, и оно је прекривено ледом и снијегом.

Након што смо прешли прадавне остатке глечерске морене, угледасмо и наш главни циљ, два врха Облика. Први задатак нам је био да одлучимо куда у повратку, Зоран је са водичем отишао до Овчијег ждријела у извидницу, али се од тог правца одустало због непроходности и опасности.

Крећемо према врху по стрмом и залеђеном терену, хватајући остврца земље са којих је вјетар одувао снијег. Силва је велики борац, иако је мучи стара повреда ноге, након кратког предаха наставља са нама.

Наш доброћудни водич нас је сачекао у подножју, услиједило је краткотрајан одмор и освјежење. Плато Трескавице напуштамо спуштајући се обазриво низ стрмо Воловско ждријело и улазимо у шуму. Услиједио је дуготрајан повратак назад, повремено се осврћемо и загледамо стјеновите врхове преко којих смо прешли тог дана. Да ли случајно или намјерно, наш водич Хусо нас је увесељавао својим осјећајем за вријеме, на свако питање колико још има до дома, одговарао је 15-20 минута. И тако доста пута.

Уморни и гладни, након скоро 9ч хода стигли смо у дом. Слиједи брзинско пресвлачење и кратак одмор док остатак екипе журно спрема дом прије мрака. Спуштамо се још 3,5 км до најближег села гдје смо оставили превозна средства. Слиједи ресторан и још један организован ручак од стране Планинарског друштва „Трескавица“.

Утисак са ове акције је лијеп и истовремено горак, Трескавица и њена језера су предивни, али је остало много мина из претходног рата. Иако је стаза коју смо прешли маркирана цијелом дужином, без локалног водича није препоручљиво кренути јој у походе.

На крају велико хвала планинарском друштву „Трескавица“ на срдачном гостопримству. Момци и дјевојке свака част, много сте нас задужили...

Методи Давидовић

Зоран Новаковић